Odisej se vraća kući | Odysseus’ Coming Home

Text

[The text is a accompanying segment of lecture and film screening “The Best Days of Our Lives – Representation of war veterans in film” that Doplgenger prepared within the project Naming IT War. Text “Odysseus’ Coming Home” was published in Bulletin for self-education and social issues.]

 

Isidora Ilić

Odisej se vraća kući *

 

Ratni veteran (1) je borac koji je prestao da bude borac. To je subjekt koji se određuje svojim putem u onostrano. Veteran je onaj koji se u život vraća sa iskustvom rata, iskustvom produženog boravka u smrti. On se vraća iz Pakla i njegovo postojanje nakon povratka nužno je determinisano tim iskustvom. Pov-ratnik ili ratnik koji se vraća. Prvi povratnik u zapadnovrepskoj civilizaciji je Odisej. Mit kaže da je nakon desetogodišnjeg rata sa Trojom lutao još deset godina pre nego što se vratio u zavičaj – Itaku. Da bi saznao kako da se vrati kući, Odisej je morao da siđe u Pakao. Tako, Odisejev izlet u Had ne samo da je preduslov saznanja, već istovremeno i simbolički zaokružuje njegovo dugogodišnje lutanje – ovaj odlazak do kraja je dramski izraz gradacije njegovog iskustva.

Ratni veteran je granični identitet, neko ko stoji između, onaj koji je otišao do kraja i vratio se. Ovo je subjekt koji ima znanje s one strane, koje ne dozvoljava pristajanje na prethodno uspostavljena pravila igre, ali nije ni upoznat sa novonastalim. Odisej koji se vraća na Itaku posle 20 godina nije onaj Odisej kojeg je Itaka poznavala. No, ni Itaka više nije ona koje se Odisej seća. Ova spoznaja je traumatična. Subjekt se rascepljuje između znanja koje nosi i realnosti sa kojom se sudara a koja to znanje ne prihvata. Film, koji i sam počiva na mitskoj imaginaciji, ponudiće moguće uloge kako bi došlo do preobraćanja u novu ličnost. Nakon Prvog svetskog rata holivudska filmska industrija biva aktivno uključena u artikulaciju sadašnjosti, koju pretežno čine ljudi sa ratnim iskustvom. Pentagon je zahtevao da se filmska industrija obrati tom novom subjektu. Teme koje mnogobrojni filmovi problematizuju zapravo su način na koji društveni sistem, ovde otelotvoren u medijskoj mašini filma, shvata probleme ratnog veterana kao novog subjekta. Prilagođavanje je osnovna narativna matrica i upućuje na subverzivnost ovog subjekta kao nekog ko je “iskočio iz šina” i koga treba vratiti na pravi put.

Ideologija, kao imaginarni odnos individue prema njenim uslovima egzistencije, konstituiše konkretnu individuu mehanizmom interpelacije – odgovaranjem individue na ideološki poredak u kojem se ona prepoznaje kao subjekat te ideologije. Funkcija ideologije je, dakle, konstituisanje individue kao subjekta. Svaka subjektivacija se zasniva na identifikaciji, koja se “konstruira na pozadini prepoznavanja nekoga zajedničkog porekla ili zajedničke osobine s drugom osobom ili grupom, ili s idealom, i u skladu sa solidarnošću i odanošću koje počivaju na prirodno uspostavljenim temeljima” (2). Mehanizmom identifikacije film uključuje gledaoca u svoju proizvodnju subjektivnosti. Film kao ideološki označitelj zasnovan na društvenoj konstrukciji identiteta istovremeno ih i proizvodi. Stuart Hall tvrdi da je identitet u istoj meri povezan s izmišljanjem tradicije koliko i sa samom tradicijom. Ispisujući probleme ratnih veterana na velikom ekranu, Holivud zapravo krijumčari poruke koje društvo šalje ovom rascepljenom subjektu.

U filmu Raula Volša “Burne dvadesete” (1939) lik kojeg igra Džejms Kegni je onaj na kom se  prelamaju društvene promene tog doba. Kegni igra ratnog veterana koji po povratku kući ne uspeva da nađe posao. Počinje da krijumčari alkohol i postaje veoma uspešan. Usled nemogućnosti sistema da povratnicima ponudi neko bolje rešenje, ovaj novonastali društveni ugovor podržaće i predstavnici vlasti. Ipak, posle nekoliko godina dolazi do posve nove promene u društvu (New Deal) sa kojom se menjaju pravila igre i prethodno uspostavljeni ugovor nestaje. Krijumčar alkohola Kegni opet ostaje bez posla. Tokom rata su žene i devojke pisale pisma nepoznatim vojnicima, tzv. “vojnicima iz snova”, kako bi im pružile podršku ali im se i zahvalile jer čine sve da one kod kuće ostanu bezbedne. Devojka za koju je Kegnijev lik predstavljao vojnika iz snova tražiće od njega da preduzme nešto u novonastalom društvu kako bi spasao njenog verenika. Iako će takav čin po Kegnija biti destruktivan, ona ga poziva na dužnost implicirajući da njegova uvek i jedino podrazumeva žrtvu kako bi društvo nastavilo da postoji – ostalo bezbedno.[singlepic id=83 w=320 h=240 float=]

U psihoanalitičkom razumevanju procesa formiranja identiteta, čuvenom Lakanovom stadijumu ogledala, beba percipira svoju sliku u ogledalu kao jedinstvenu i celovitu, dok unutrašnji osećaj sebe predočava nekoherentnost, neoblikovanost, nepotpunu odeljenost od okoline. Identifikujući se sa ”slikom u ogledalu ”, koja se percipira kao celina, dete u njoj zamišlja jedinstvo sa majkom. Ovaj čin uzrokuje naknadno nepovratno i nužno deljenje subjekta koje se ispostavlja svakom novom upotrebom jezika. Ego koji malo dete prepoznaje u ogledalu nije identičan sa jastvom – unutrašnjim osećajem sebe. Reč je o imaginarnom identitetu koji uspostavlja sistem u kojem je ego uvek drugo, a drugo je uvek alter ego. Identitet je otuda otuđen – on je proizvod gledanja. Film kao medij počiva na ovoj predispoziciji – nudeći pozicije/slike filmska mašina poziva subjekta da se prepozna i zauzme svoje mesto u društvu. Identiteti se konstruišu unutar, a ne izvan reprezentacije. Podeljeni subjekt ili granična pozicija sa kojom se povratnik suočava koincidira sa pozicijom deteta. Čest motiv filmova o veteranima je sukob u kojem se ratni veteran suočava sa slikom koji običan građanin ima o njemu kao heroju.

OŽILJAK
U Homerovoj koncepciji Odisej nije lik koji se razvija. Dugim vremenskim periodom odsustva i mnogim zbivanjima što su se u njemu odigrala, Odisej daje povod za životno-istorijski razvoj, ali prilikom povratka u osnovi je isti onaj čovek koji je dve decenije ranije napustio Itaku. Telesno starenje zamagljuje se čestim mešanjem Atene, boginje koja čini da se on pojavljuje kao mlad ili star, onako kako s vremena na vreme zahteva situacija. No, česta promena izgleda ne uspeva u epizodi u kojoj Odiseja na osnovu ožiljka prepoznaje dadilja Euriklija. Početni stupanj saznavanja nečijeg identiteta odigrava se na telu. Telo je svedočanstvo identiteta.  Pošto je to telo izmenjeno novim iskustvima koja su se naknadno upisala u njega, prepoznavanje u ovoj epizodi oobezbediće telo koje je u nekom bitnom trenutku prošlosti lika već bilo obeleženo posebnim znakom. Ožiljak kao znak ovde je više od potvrde identiteta; on nije samo trag pređašnjeg iskustva koje je formiralo identitet. Odisejev ožiljak kao reprezentacija – znak koji stoji umesto nečeg drugog – dodatno sugeriše da ovaj, ko to očigledno više nije, jeste onaj koji je bio. Auerbah će reći da “predstavljanje tela znakovima nastoji da učini telo prisutnim, mada uvek u kontekstu njegovog odsustva, budući da upotreba jezičkog znaka implicira odsustvo onoga umesto čega stoji.” (3) Telo kao znak je početni stupanj ovladavanja jezikom i ulazak u simbolički poredak.

INVALID
Filmska mašina, koja počiva na reprezentaciji, poslužiće se plastikom ratnog invalida. S jedne strane, ratni invalid je vizualizacija rascepljenog subjekta, promene i iskustva kroz koje je svaki ratni veteran prošao. S druge strane, ratni invalid kao znak stoji umesto rata, on sam predstavlja ožiljak društva. U filmu Freda Zinemana “Ljudi” (1950) biopolitički se propituje mogućnost braka sa paraplegičarem. Brak kao društveni ugovor je simbolička veza koja biva uspostavljena između žene kao pripadnice društva i veterana kao novog subjekta. Paraplegičar Ken, kojeg igra Marlon Brando, trudi se da, iako neuspešno pošto je paralisan od struka nadole, uspravno stoji pri činu svog venčanja, ne pristajući na identitet ratnog invalida. Mnogi filmovi upravo će potencirati svest koju ratni veteran poseduje – on zna da je ratnim iskustvom obeležen, prokažen i izopšten iz simboličkog poretka. Osnovna tematika počiva na teškom prilagođavanju, osećaju nepripadanja i čestog bežanja od kuće ili posrtanju u pijanstvo. [singlepic id=86 w=320 h=240 float=] [singlepic id=87 w=320 h=240 float=]

Ono što većina filmova neće pokazati jeste da veteran takođe i obeležava te samim svojim postojanjem dekonstruiše poredak. Upravo u tome leži njegova subverzivnost.  Odisej se na Itaku vraća kao prosjak, onaj koji ne poseduje ništa i čija egzistencija zavisi od dobre volje drugih. Kada Džon Rambo u filmu “Rambo” (1982), kopirajući epizodu Homerove epopeje, kao beskućnik potraži hranu i utočište, predstavnici vlasti pokušaće da ga “očiste”. Ovaj čin oživljava traumu i izaziva sukob između društva, oličenog u državnom aparatu policije, i veterana Ramba. Jer, veteran je realno podsećanje društva na rat i ulogu društva u istom. Društvo zna, posebno upošljavajući medijsku mašinu, da veteranu mora da ponudi ulogu u kojoj će on, prepoznavši se, prihvatiti novu poziciju za sebe. Tri veterana na povratku kući u filmu Vilijama Vajlera “Najbolje godine naših života” (1946) gledaju napuštene avione, koji su u mirnodopsko vreme izgubili svrhu. Filmski postupak sugeriše analogiju sa položajem trojice povratnika a sam kraj filma donosi saznanje da glavni junak, pošto ne nalazi posao, ipak pristaje da radi na uklanjanju i transformaciji isti tih aviona. On prihvata ponuđenu poziciju i postaje ravnopravni član društva, radeći na sopstvenom preobražaju za novo i bolje sutra.

JEZIK
Prilagoditi se kao veteran značilo bi usvojiti datu poziciju te iskustvo rata odbaciti kao zabludu. Po Lakanu, subjektivizacija je stupanje u patrijahalno struktuirani simbolički poredak i vezana je za sticanje jezika. Ovladavanje jezikom demaskira ono imaginarno jedinstvo sa majkom kao fikciju i zahteva usvajanje unapred datih, jezičko-kulturnih pozicija. Istovremeno, putem jezika podeljeni subjekt može izraziti svoju neutaživu želju za celovitošću tako što je projektuje na uvek nove objekte. Narativizacija se ispostavlja kao moguće rešenje u kom subjekt biva osposobljen da, povezujući tačke svog iskustva, utvrdi smisao. Potvrdi svoj identitet.  Na dvoru feačkoga kralja Alkinoja, malo pre povratka na Itaku, Odisej gostima priča o svojim putovanjima i dogodovštinama. On im se tada predstavlja kao Odisej ličnost koju tka od sećanja i reči. Artikulacija je izlazak iz privatnog i ulazak u javni govor.

U mjuziklu “Beli Božić” vojnici mnogo godina nakon rata izvode ratni događaj i to na pozorišnoj sceni. Oni svoju traumu prevode i sa nostalgijom artikulišu mesto rascepa – onu žudnju za zavičajem, koje je jastvo i zajednica sa majkom. Tako oni ulaze u simboličko i prihvataju mesto koje im je sistem odredio. Suprotno, Džon Rambo ćuti do samog kraja. Sličan pogled na govor deli i film  “Klanica 5” u režiji Džordž Roj Hila a po romanu Kurta Vonegata. U razgovoru između glavnog junaka i istoričara dolazi do razmimoilaženja u pogledu na istorijske činjenice. Istoričar junaku preporučuje da napiše ”svoju knjigu” kako bi kroz priču životu dao smisao, ali i svoju vizuru na istoriju. Istorija je, dakle, partikularna. No, ratni veteran Bili Pilgram (Bili Hodočasnik) neće posegnuti za pisanjem kao samosvesnim ponovnim stvaranjem sveta znacima.  On od svoje traume pravi zamišljenu planetu Trafalmador na kome je idealni život. Život kao skup nepovezanih događaja bez jedinstvenog smisla. Trafalmador je sačinjen od monada – Bili je zatvoren u jednoj od kapsula izvan kojih je cijanid. Eskapizam je krajnji odgovor na mogućnost terapije – prilagođavanje je nemoguće. Bili ne odustaje od svog “imaginarnog”, od svog zavičaja; on se u njega zatvara. [singlepic id=85 w=320 h=240 float=]

PENELOPA
Odisej predstavlja prvog modernog heroja jer ga odlikuju inteligencija i dovitljivost. Filmovi, koji se bave ratnim veteranima, neretko u sebe ugrađuju poruku da je malo važno da li se oni vraćaju iz pobedničkog ili izgubljenog rata, da li su heroji, ratni invalidi ili povratnici. Subjekat ratnog veterana je, bez obzira na vrstu rata, postojana kategorija gubitnika. U “Povratak kući” (1978) Hala Ešbija, rat je dat iz feminističke perspektive. U odsustvu muža koji se bori u Vijetnamu, lik Džejn Fonde ulazi u vezu sa ratnim invalidom. U kontekstu izgubljenog rata u Vijetnamu, ona odbacuje heroja i prihvata ratnog invalida. Bračno neverstvo je čest motiv filmova o veteranima. Izneveravanje u kontekstu muško-ženskog odnosa je indikator onog rascepa subjekta u kojem dolazi do prekida imaginarnog jedinstva sa majkom i nametnute nužnosti identifikovanja sa alter egom. Alter ego je često dat u liku majke ili žene pervertirajući žudnju za povratkom zavičaju – imaginarnom jedinstvu. Odbačen po povratku, subjekt shvata da je identifikacija sa domovinom, ženskim alter egom, manipulacija zarad realizacije tuđe želje. U “Mandžurijskom kandidatu” (1962) Džona Frankerhajmera ispostavlja se da majka sarađuje sa silama koje su njenom sinu, veteranu i heroju korejskog rata, isprale mozak. Upravo ga majka koristi zarad sopstvenog napredovanja u političkoj karijeri, a on joj se osvećuje političkim ubistvom.

Kada Odisej napokon otkrije svoj identitet i pobije sve prosce, koji su u njegovom odsustvu čekali na ruku njegove žene Penelope, razjareni Itačani dolaze da mu se osvete. Boginja Atina svojom rečitošću miri obe sukobljene strane i sprečava obračun. Sada prepoznavanje po telu više nije dovoljno. Odisej mora da dokaže svoj identitet Penelopi, čije je status ultimativnog zakonodavca ranije nagovešten željom mnogih prosaca da je ožene. Ona legitimiše njegov identitet i tek tada se on vraća kući. Nije Itaka onaj zavičaj kojem Odisej teži već neraskidiva zajednica sa majkom, koja biva lažno obećana kroz odnos koji žena ima prema veteranu. Penelopa Odiseja stavlja na probu tako što on mora pokazati znanje o gradnji njihovog bračnog odra. Time on dokazuje svoj identitet. (Skriveno/zaboravljeno) Znanje je preimućstvo.

U “Rođen 4. jula” majka je ta koja podržava i bodri sina da se priključi ratu u Vijetnamu. Ona je ta koja ne može da ga prihvati i prizna kada se vrati kao invalid te ga kao promašaj i odbacuje. Subjektivacija Rona Kovika formira se kao reakcija na stav društva, pre svega majke. Identitet se formira u odnosu na razliku. Ovaj subjekt pokazuje otpor, artikuliše problem, bori se za svoja prava i postaje političko biće. On ovladava jezikom i ulazi u simboliči poredak. I tada, doduše u sećanju, javlja se lik majke koja mu je još kao detetu predskazala taj put. Majka još jednom legitimiše njegov identitet, čime on samo prividno ostaje subverzivan. Zato i kaže: “Bio je ovo dug put za nas, veterane. Možda smo stigli kući”. Možda. Njegova spoznaja sopstvenog identiteta započinje na talasu masovnih demonstracija, ali ostaje na nivou partikularne akcije.  U poslednjem kadru filma Ron Kovik kao individualac izlazi na scenu. Sistem reprezenattivne demokratije napravio je prostor za još jednu poziciju.[singlepic id=84 w=320 h=240 float=]

GRAĐANIN
Nemoguće je, tvrdi Balibar, da subjekt postane građanin (subjekt-sa-drugima) a da se u isto vreme ne desi i da građanin postane subjekt (građanin se emancipuje kroz proces subjektivacije). Diskriminacija je upisana u jednakost. Nije li Kovikova artikulacija i borba za prava veterana ipak i jedino završila u individualnoj afirmaciji? Ne isključuje li on svojom reprezentacijom žene, crnce, Latinoamerikance itd? Nije li on samo zauzeo mesto koje je sistem u okviru reprezenatativne demokratije napravio za njega, s obzirom da više nije mogao da negira postojanje novog subjekta?  U posve individualističkoj konstelaciji, kako je moguće kolektivna borba? Da li je moguće da veteran, s obzirom na subverzivnu moć – koja počiva na znanju – i koju ima u odnosu prema sistemu, artikuliše druge probleme a ne samo svoj identitet? Nije li artikulacija sebe uvek poziv da me Drugi prizna, čime se sistem samo potvrđuje? Upravo time što mu nudi poziciju, želeći da ga prilagodi, društvo potvrđuje da je svesno postojanja i subverzivnosti koju ovaj subjekt predstavlja. Zašto se boriti za status veterana kada oni već jesu? Pitanje je šta sa tim znanjem dalje? Da li je nakon Kovikovog izlaska na scenu, moguće kolektivno udruživanje i borba? Šta zajedničko paraplegičar Kovik ima sa ratnim invalidom Homerom, ratnim veteranom koji je bankar Alom, beskućnikom i veteranom Rambom, Bilijem Hodočasnikom, paraplegičarem Kenom… Zajedničko im je to da subjekat nema stabilno mesto u društvenim odnosima. Odisej se nikada nije vratio, on se stalno vraća. Da bi do promene došlo, mora se promeniiti način na koji se definišu ili začinju društveni odnosi – poručuje Balibar pozivajući se na Marksa. Onda bi pitanje bilo – bar što se ovog teksta tiče – da li je uopšte moguće i kako bi izgledao film koji, ne predstavlja, već jeste kolektivna borba za ljudska prava?

 

Beleške
1 Wikipedia na sledeći način definiše pojam veterana: “Veteran je izraz koji potiče od latinske riječi vetus (star) i u najširem smislu označava ličnost koja je dugo vremena obavljala nekakav posao, obično težak, kompliciran ili opasan, te zahvaljujući tome stekla određenu vještinu, status ili poštovanje među pripadnicima svoje struke. U užem smislu se pod izrazom veteran smatraju osobe koje su dugo vremena obavljale vojnu službu, a u još užem one koje su kao pripadnici vojske ili paravojnih formacija sudjelovali u ratovima ili oružanim sukobima. Oni se najčešće nazivaju ratnim veteranima i u pravilu u mnogim suvremenim zemljama uživaju poseban tretman u odnosu na ostale građane, a koji se ogleda u većim penzijama, zdravstvenoj zaštiti, finacijskoj pomoći za stambeno zbrinjavanje i sl.”
2 Stuart Hall, str. 217
3 Auerbah, E. Odisejev ožiljak

 

Literatura:
Auerbah, E. Odisejev ožiljak. Dostupno na: http://dc357.4shared.com/img/YLEk4JL8/preview.html [Preuzeto: 20.11.2012.]
Balibar, E. Citizen Balibar – An Interview with Étienne Balibar. Dostupno na: http://www.booksandideas.net/Citizen-Balibar.html?lang=fr [Preuzeto: 17.12.2012.]
Bruks, P. Telo i pripovedanje. [Online] Časopis Reč, mart 2000.
Dostupno na: http://www.b92.net/casopis_rec/57.3/pdf/04.pdf
Preuzeto: [06.11.2012.]
Hall, S. Kome treba identitet? [Online] Časopis Reč, 2001.
Dostupno na: http://fabrikaknjiga.co.rs/rec/64/215.pdf Preuzeto: [15.12.2012.]

 

* Tekst je prateći segment predavanja “Najbolje godine naših života – reprezentacija ratnih veterana na filmu” koje je Doplgenger pripremio i održao u okviru projekta Imenovati TO ratom. Tekst “Odisej se vraća kući” je objavljen u Biltenu za samoobrazovanje i društvena pitanja, n 16/5.12.2012

 

Attribution-NonCommercial-NoDerivs
CC BY-NC-ND

For non-commercial purposes, allows others to distribute and copy the article, and to include in a collective work (such as an anthology), as long as they credit the author(s) and provided they do not alter or modify the article.